Svakome je u životu potreban Bukovski

Iz knjige Užici prokletih

U našem životu, našem rastu i posrtanju potrebne su nam luke i sigurne ruke u kojima možemo pronaći utehu. Bukovski je sirovo istinit i živ. Surovo bolan, direktan i duhovit.  Njegova reč, njegova istina, njegovo viđenje pružaju utehu.

U svari, najvažnija stvar koju dobijamo kada čitamo njegove knjige ili poeziju je to što on u ljudima budi ljubav i razumevanje, što kažu budisti saosećanje; i jača život u nama – jer ko ne voli Bukovskog, taj je verovatno prespavao mladost ili je rano osnovao srećnu porodicu.

Naša je obaveza da sve mlade duše podsetimo i upoznamo sa sjajnim, neviđeno dobrim, brutalnim, slatkim, gorki, strasnim pesnikom piscem i poštarom.

Zašto je to danas važno?

Zbog razgolićene istine koju on izlaže u svojim knjigama, u kojima nema fejk sjaja Los Angelosa (u kome je proveo veći deo života) nego istinitih životnih borbi pravih ljudskih likova skršenih snova krila srca i života.

Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.

Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, dok je majka nemo posmatrala porodična dešavanja.

Otac je voleo da me šibakaišem za oštrenje brijača. Majka ga je podržavala. Tužna priča. Vrlo stroga disciplina za sve, ali jako malo ljubavi u bilo čemu. Bio je to dobar trening za svet, načinili su me spremnim. Kada danas posmatram drugu decu, shvatam da su me moji naučili da ne cmizdrim previše ako nešto krene naopako. Drugim rečima očvrsnuli su me za ono kroz šta je trebalo da prođem – klošarenje, seljakanja, sve te loše poslove i bedu. Kako mi odrastanje nije bilo med i mleko, ostatak baš i nije bio toliki šok.

Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Dostojevskog, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

Deset godina svoje mladosti provodi sa Dženet Koneli Bejker, ženom deset godina starijom od njega, alkoholičarkom, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. Kasnije je u životu imao više žena, od kojih je bilo i vrlo uspešnih –Barbara Frej je bila bogata vlasnica literarnog časopisa “Arlekin; sa Frensis Smit će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu; kasnih sedamdesetih upoznaje Lindu Li Bejgl, vlasnicu restorana zdrave hrane dvadeset pet godina mlađu od sebe, sa kojom će provesti ostatak života.

Od sredine šezdesetih počinje postepeni uspon u njegovoj književnoj karijeri. 1963. godine dobija nagradu “Outsider of the Year”. 1970. godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti (u kojoj je tada radio već dvanaest godina), kada mu vlasnik izdavačke kuće “Black Sparrow Press” Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman “Pošta”. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objavljuju mali, nezavisni izdavači.

Knjige Bludni sin, Žene, Faktotum, Pošta, Zabeleške starog pokvarenjaka, Priče o običnom ludilu su iskrene, vulgarne,strasne, bolne i potrebne kao kompas za preživaljavanje, prepoznavanje istinitosti, bunt i kontra savremenom silikonskom sjaju .